Puštam

Da protekne, ne zastanem,
Obaram pogled i prolazim, uvek
U pokretu, kao zavitlan odnekud.
Stanem i ne zaustavim ništa. Ni

Svoje gestove, ni kolportere, ni
Novine koje ispuštam iz ruku,
Ni žene za kojima se osvrćem.
Ne želim da protekne, ali ipak

Protiče. Lim autobusa koji
Prolazi opeče prste, i to je
Dosta za ceo dan. Volim metalni
Tok, vrtoglavicu električno

Uzvitlanu sa zvučnika. Puštam da
Protiče, kao da zavisi od
Mene, i uživam u slobodi da
Ne mešam se. Ah, kako teku koji

Zapitkuju, koji pričaju o
Sebi, deca koju vodim, koja sa
Rukom u ruci prerastaju me da
Povere mi ljubavne tajne.

Puštam im reči kao muziku da
Prostruji kroz uši i mine, glasno
Smejem se, jer ne znam odgovor, a
Dosta im je i veseo smeh. Pustim

Da teku vesela lica, skrivena
Tuga na velike praznike, tuđe
I moje misli, kao da ih nije
Ni bilo, tuđi životi, niti ih

Podstičem, niti sprečavam. Protičem,
Mada se za sobom samo osvrćem,
Za svojom osom i težištem, mada
Vrteška sam, a ne voz kroz ravnicu.

Lica

Danju ih upijam, noću izrone iz
Mene kao pretnja ili nada, lica
U prolazu. Ništa se ne desi. Nemo
Susrećemo se, merimo krišom, licem

U lice izbegavamo se. Pogledi
Ukrste li se, pravim se nevešt,
pljusnem Očima preko celog vidika.
Lica Prolaze u tramvaju, kafani, na

Ulici i poslu, menjaju se, jedna
U druge prelaze bez smisla. Šapuću,
Viču, govore, kao da se nikom ne
Obraćaju. Telesno ih osećaš u

Dnevnoj vrevi, u stisci na izlazu iz
Autobusa i znaš da ne možeš
S njima. Pa ipak duboko udišemo
Tuđe živote u sebe, osećamo

Da smo živi. Duša ispiše laži
Na licu, zver zavara trag, i preživi.
Lice za licem, licem u lice, ispred
Izloga i na prelazima. Novine,

Reklame, političari, lepotice
Gole, žrvte skandala. Žive, svakako.
S večeri u polusan izbiju, mame
Kradući iz moje duše. Dan mi je

Nestvaran. Noć daje smisao.
Lica Mladih zamišljenih žena, iz ruskog
Filma lik, madona činkvečenta, nad
Knjigom devojka u parku, dodirne me,

Iznudi oči u oči, upija me
I zaboravim se. Ne znam ko je. Lud
Od znanja sam da smo se sreli i da nam
Slučaj neće biti naklonjen. Listam

Knjige, fotografije, lica prolaze i
Njeno bledi, radost da živi nestane.
Da mi je da sam ništa, da me samo
Bog zna, da sam rupa u koju što god

Upadne nestane bestraga. U hodu
Oči otvaram i gledam preda se.
Lica kraj mene neprimetno jure
I sasvim se izgube u novi dan.

Antipodi

Koračao sam ulicama ovoga
Grada, a mogao sam bilo gde i
Bilo kuda. Prelazio sam zidove,

Kao mesečar puteve, ne pamteći
Nikada ništa i ne misleći na
Povratak. Gradovi su ličili na

Rodni, u sličnoj četvrti je cvetalo
Isto drvo kraj tuđih kuća. Na raznim
Mestima iznenada stigao bih kući,

Svetlela je u noći, čudno izmenjena.
Otvarao bih kapije polako i
Virio krišom u dvorišta, u sobe –

Kroz osvetljena okna. Prepoznavao
Svoje sam stvari, razbacane po svetu,
Odlomke bivših rasprava: micali su

Nemo usnama, i s njih kao lopov krao
Odgovore sam na pitanja postavljena
Davno, Bog zna zašto ko zna kome i gde.

Uspavanka

Ima mesto u snu,gde su
Krovovi svetli. Putuju
Magle dole i strašni sni.

Retko zanoćim tamo, kad
Put me kao mesečara
Nanese. Ima mesto u snu.

Slutim kroz san da zveri se
Vole i ne proganjaju
Noću oko kuće. I sve

Što nas tišti u ravnicu
Siđe, da besni bez smisla,
Zauvek nesito. A san

Njiše nam se na vrhovima
Šuma, igra kao riba
Po mesečini! Isti dah

Kroz sve struji i sve lako
Pokreće, i živimo samo,
I više ne sanjamo ništa!